Krv mogu da daju sve zdrave osobe muškog i ženskog pola stare od 18 do 65 godina ukoliko zadovoljavaju medicinske uslove i kriterijume nakon laboratorijskog i lekarskog pregleda.

Svako ko se dobro oseća i smatra da je zdrav trebalo bi i može da dođe i ponudi dobrovoljno svoju krv.

U z proveru zdravlja od strane lekara , u trenutku kada odluči da postane davalac krvi , i ako ispunjava sve uslove , to će i postati svako ko poželi da dobrovoljno podari svoju krv.

Krv ne mogu da daju lica za koje lekar utvrdi da boluju od akutnih i izvesnog broja hroničnig oboljenja, kao i lica za čiju krv lekar utvrdi da može da ugrozi zdravlje primaoca.

Davanje krvi je koristan i human čin , jer davanjem krvi omogućavamo lečenje obolelih i povređenih, pošto je krv nezamenljiv lek. Pored toga davaocu je omogućeno da stekne uvid u svoje zdravstveno stanje. Davanjem krvi ubrzava se cirkulacija i deluje stimulativno na ceo organizam, a davaoci krvi se i subjektivno osećaju svežije i vedrije.

Može se dati do 450 ml krvi ili trinaesti deo od ukupne količine krvi, koja se nalazi u organizmu.Prosečna odrasla osoba ima 70 ml krvi po kilogramu telesne težine. Osoba od 70 kg ima oko 5 do 5,5 litara krvi. Količinu krvi koju dajemo organizam ne registruje kao bilo kakvu promenu, dešava se veoma slično kao i kada dajemo uzorak krvi za laboratorijsku analizu.

Vreme za koje se nadoknadi data krv u organizmu je za tečni deo krvi trideset minuta , a ćelijski elementi se nadoknađuju u roku od 30 do 60 dana. Krv se u organizmu stvara svakodnevno. Uz uobičajenu ishranu krv se nadoknadi za jedan do dva dana. Dnevno se stvori 50 ml nove krvi, a isto toliko se i razgradi. Razmak između dva davanja krvi je tri do četiri meseca , jer se za to vreme potpuno nadoknade i rezerve gvožđa.

Posle davanja krvi svaki davalac treba da se ponaša uobičajeno, kao i pre davanja krvi, Nakon davanja krvi treba popiti dovoljno tečnosti, ishrana i fizičke aktivnosti trebalo bi da budu uobičajene. Posle davanja krvi ne bi tebalo u periodu od dva sata pušiti cigarete .

Davanje krvi nije bolno, jer se krv daje iz vene u pregibu vrata , gde je ubod igle najmanje bolan.

Navika zbog davanja krvi se ne stvara.

Sigurnost davalaca u službi za transfuziju krvi je potpuna. Celokupan materijal za uzimanje krvi je sterilan , apirogen i koristi se za jednokratnu upotrebu.

Višestruko davanje krvi nije opasno, ne dovodi do povećanja ili gubljenja telesne težine , ne povećava , niti smanjuje apetit i ne smanjuje niti povećava radnu sposobnost.

Krv se čuva u frižiderima, i uzima se u plastične kese . U kesama se nalazi odgovarajuća količina rtastvora koji pri određenoj temperaturi ( +4 C ) omogućava čuvanje krvi, u stanju valjanom za upotrebu, 21 do 42 dana. Na taj način je omogućeno da KRV ČEKA PACIJENTA, A NE PACIJENT KRV.

Delovi ( komponente ) krvi se izdvajaju za lečenje određenih bolesnika. Posebnim postupcima može se separisati ( razdvojiti ) krv na delove krvi i primeniti one komponente krvi koje nedostaju bolesniku. Na taj način se leči efikasnije, jeftinije i sa manje rizika, a neprimenjene komponente krvi mogu se dati drugim bolesnicima. U savremenoj tansfuziološkoj  praksi cela krv se malo koristi, a skoro celokupna uzeta količina se deli na delove( komponente ) što je najbolje i najscelishodnije. Iako krvi nema dovoljno , primenom delova krvi za više pacijenata prevazilazimo trenutne nedostatke za najhitnije slučajeve. Zato jednim dobrovoljnim davanjem spašavamo nekoliko bolesnih i povređenih.

Svaka uzeta jedinica krvi ispituje se na krvno – grupnu pripadnost ( ABO i Rh ) , prisustvo nepoželjnih antitela, uzročnika bolesti koje se mogu preneti putem krvi  kao što su: žutica tipa B i C, sida , sifilis i dr.

Davanjem krvi davaoci ne mogu dobiti SIDU, a ni bilo koju drugu bolest. Sav pribor koji se koristi za prikupljanje krvi je sterilan i koristi se samo jedanput, a nakon upotrebe se uništava. Primaoci krvi ne treba da znaju čiju krv primaju , ali treba da budu sigurni da primaju zdravu i bezbednu krv, koja je pre primene laboratorijski ispitana.

Budući davaoci krvi pre davanja krvi su dužni da prilikom pregleda , saopšte lekaru, ukoliko su bolovali od neke infektivne bolesti. Pošto se neke bolesti mogu preneti putem krvi ( sa davaoca ka primaocu ), svaka informacija o infektivnim i drugim bolestima je bitna za lekara. Sve osobe koje znaju da imaju pozitivan nalaz vezan za neke virusne ili bakterijske bolesti ( hepatitis, sidu ili sifilis ) ne bi trebalo da se prijavljuju za davanje krvi. Pozitivan nalaz virusa žutice u krvi trajno isključuje davaoca za davanje krvi. Osobe koje su imale homoseksualni kontakt , heteroseksualne kontakte sa više partnera u kratkom vremenskom periodu ili su koristili drogu , takođe ne bi trebalo da se prijavljuju za davanje krvi. Budući dobrovoljni davalac krvi bi trebao da potpuno iskreno odgovori lekaru na sva postavljena pitanja , da iskreno i potpuno popuni upitnik pre davanja krvi, siguran da će to ostati u apsolutnoj diskreciji, jer je to u interesu njegovog ličnog zdravlja, kao i zdravlja primaoca.

Celokupna služba transfuzije krvi obavezna je, po zakonu da testira svaku jedinicu krvi.

Iz sveže jedinice krvi mogu se izdvojiti ( komponente ) krvi i primeniti u terapiji. Kao posebni produkti koriste se: sveža plazma, zamrznuta sveža plazma, deplazmatisani ( koncentrovani ) eritrociti, koncentrovani trombociti, oprani eritrociti, plazma bogata trombocitima, krioprecipitat, i modifikovana krv( krv iz koje je izdvojene samo jedna komponenta ). Iz plazme se posebnim postupcima izdvajaju derivati plazme ( stabilni produkti krvi ) koji mogu dugo da se čuvaju u određenim uslovima: albumin, gamaglobulin za intramuskularnu i intravensku upotrebu, specifični gamaglobulini ( antitetanusni, antirabični, anti-D, antihepatitis B ), koncentrovani faktor VIII, koncentrovani faktor IX, koncentrat antitrombina III, protein C i dr.

Veštačka krv ne postoji. Krv je živo tečno tkivo koje se dobija samo od živog, zdravog čoveka. U laboratorijskim uslovima do danas , još niko nije veštački uspeo da proizvede takvo tkivo. Postoji zamena za plazmu i ona se u odeđenim situacijama i uslovima koristi, ali je ograničenog dejstva . Pošto krv ima više funkcija , jedina na kojoj se sada pri istraživanjima radi je prenošenj kiseonika.

Krv vredi koliko i život koji je tom krvlju spašen. Krv, kao i život, nema cenu koštanja.

Krv se ne može prodati i kupiti. Preporuke Svetske zdravstvene organizacije , Međunarodnog Crvenog krsta i postojeći zakoni i propisi u našoj zemlji to ne dozvoljavaju.

Po zakonima i propisima naše zemlje , izvoz krvi i lekova koji se prave iz krvi , nije dozvoljen, jer je prikupljanje krvi neophodno za redovnu primenu i lečenje bolesnika kao i za stvaranje zakonski obaveznih rezervi krvi nacionalni je interes svake države.

Postoji veliki broj krvnih grupa , pošto pre svega , postoji nekoliko stotina naslednih osobina-krvnogrupnih antigena, svrstanih u dvadesetak krvno- grupnih sistema , kao što su: ABO, Rh i drugi. Krvne grupe ABO sistema otkrivene su 1900. godine ( Landsajner). Prošli , dvadeseti vek , je vek transfuzijske medicine.

Krvne grupe su biološki nasledna svojstva i nalaze se na membrani krvnih i većine drugih ćelija u organizmu i u mnogim telesnim tečnostima. Za primenu transfuzije krvi , koja predstavlja presađivanje ( transplantaciju ) tečnog tkiva , najvažnije su ABO i Rh krvne grupe, zbog određivanja podudarnosti krvi primaoca krvi sa davaocem krvi, jer bez podataka o njima ne sme se upotrebiti nijedna jedinica krvi.

Narodi , koji žive na različitim kontinentima , imaju različit raspored i učestalost krvnih grupa.

Najčešće krvne grupe u našoj populaciji su:

  • u ABO krvno – grupnom sistemu

 

A ( 40%),

O ( 39%),

B ( 16%) i

AB(5%).

 

  • u Rh sistemu

 

85% Rh D + ( pozitivni ) a

15% Rh D – ( negativni ).

Medicinski i transfuziološki posmatrano , ne postoji razlika u vrednosti pojedinih krvnih grupa. Za svakog bolesnika kome je krv potrebna najbolja je krv samo njegove krvne grupe, jer mu samo indentična ( ista ) krvna grupa može da spase život, a organizam bolesnog je prepoznaje kao svoju.

Ponekad, baš zbog različite učestalosti pojedinih krvnih grupa, postoji u praksi veliki problem u nalaženju dovoljne količine krvi za bolesnike pogotovo krvnih grupa koje su zastupljene u niskom stepenu frekvencije, ili spadaju u retke krvne grupe.

Danas, u našoj zemlji , iako se svakodnevno prikuplja krv i proizvode komponente krvi i derivati, dnevne potrebe su još uvek velike , te nema dovoljno krvnih komponenti i drugih lekova koji se dobijaju iz ljudske krvi , i zato su stalno potrebni novi ljudi, davaoci krvi, i neophodno je zadržati postojeće davaoce krvi. U tom nastojanju , moramo biti pošteni i davaoce krvi obavestiti o svim rizicima i koristima davanja krvi. Samo tako možemo očekivati njihovu punu saradnju i razumevanje..