Како је све почело ?!

24.јуна 1859. године, недалеко од Солферина, маленог места на северу Италије, сукобиле су се аустријске војне јединице са савезничком француско-италијанском војском. Водила се последња битка за независност после које су аустријанци протерани са севера Италије; француски цар Наполеон III притекао је Италији у помоћ. Крвава битка која је трајала 15 сати оставила је за собом 40 000 рањених који су умирали на бојном пољу. Санитетске службе не знајући да је битка започела биле су далеко од овог призора. Свега неколико лекара, који су се ту затекли, трудили су се да са незнатним средствима пруже помоћ рањеницима, али за већину њих спаса није било.

Млади трговац из Женеве који се затекао у близини бојног поља, био је сведок страховитог призора. Звао се Анри Динан, имао је 31 годину и био вођен изненадним нагоном да пружи помоћ свима у невољи. Али видевши невероватан број рањеника који су се налазили око њега, врло брзо је установио да је он сам немоћан и да неће моћи много да учини за њих. Тада спонтано покушава да регрутује волонтере међу цивилним становништвом Солферина који су се у почетку показали врло невољним. Анри Динан им тада повика „Туттти фрателли!“-„Сви смо браћа!“ И својим громким позивом је успио да сломи отпор и да отвори срца тих мушкараца и жена. Постепено, добра воља и ентузијазам тријумфују. Рањеници су одведени далеко од бојног поља, у цркве и приватне куће, гдје им је становништво свим срцем пружило помоћ.
Неуморан, Анри Динан се бринуо 3 дана и 3 ноћи о рањеницима. Доносио је да пију онима који су имали грозницу, тешио је умируће, обећавајући да ће њиховој породици прениети последњу поруку. Налази времена и да охрабри друге добровољце да помогну. Ти добровољци су пуни добре воље, али нису у могућности да пруже одговарајућу помоћ, јер им недостаје знање.
Идеја, у почетку нејасна, почиње да се обликује у мислима Анри Динана: да се у Солферину тада нашао велики број добровољаца који су имли добру медицинску обуку у основи, колико је непотребних патњи могло бити избјегнуто? Колико младих обећавајућих живота је могло бити спашено? Одједном, Анри Динану се намеће једино могуће решење: треба створити међународно друштво за помоћ, које би се базирало на уговору и које би правно обавезало државе. По повратку у Женеву, Анри Динан не може да заборави страховите сцене чији је очевидац био у Солферину. Три године након тих догађаја, машио се пера и почео да пише „Сећање на Солферино“, књигу која ће ући у анале човечанства. Није се задовољио да у књизи опише неподношљиве услове у којима су се нашли војници након битке, већ је јасно изнео своје идеје. Тражи да буде потписана међународна конвенција која ће осигурати заштиту цивила жртава рата и да буду створена, у свим земљама, друштва за пружање помоћи, која ће бити заснована на принципу непристрасности и која ће окупити добровољце обучене да пружају помоћ рањеницима.
Анри Динан објављује књигу о свом трошку у 400 примерака и шаље је важним личностима и својим пријатељима. Динанова идеја се чини у потпуности нереалном, чак и револуционарном. Разумљиво је да не наилази свуда на отворена врата; његови га пријатељи исмевају, називајући чак његове идеје „лудим“. Али друге личности, напротив, чују његов апел. Генерал Гијом Анри Дифур и правник Гистав Моније, који с прочитали његову књигу, сматрају да су његове идеје и планови остварљиви. Ступају у контакт са њим. На дан 9. фебруара 1863. године, женевско „Друштво јавне користи“ на челу са Монијеом, оснива комитет који је надлежан да испита предлоге Динана. Овај комитет сачињавају, осим Монијеа, Динана и Дифуа, и ратни хирург Луј Апиа и лекар Теодор Моноар. Ових петоро људи се први пут састало 17. фебруара 1863. и сачињавају већ тада „Међународни комитет за помоћ рањеницима“.Овај „Комитет петорице“ кратко након тога почиње да шири своје идеје у свету. У лето те исте 1863. године, комитет позива један број земаља у Женеву на међународни конгрес. 26. октобра генерал Дифур отвара ову конференцију која је окупила 36 представника из 16 земаља. Након 4 дана конгреса, скуп доноси десет одлука и изражава три жеље: Стварање, у свакој од земаља, једног „националног комитета за помоћ рањеницима“, а као услов и основу, захтева да санитетске службе, добровољци и рањеници буду заштићени, односно да буду проглашени „неутралним“ или „неповредивим“.
Скуп усваја као знак заштите и распознавања црвени крст на белом пољу, обрнуто од боја швајцарске заставе. Динанова визија постаје стварност: рођена је светска организација Црвеног крста. На дан 22. августа 1864. године, тек годину дана након конференције, у Женеви је потписана прва Конвенција, (а постоје 4 Женевске конвенције) која се односи на заштиту рањеника у копненим снагама. Године 1868. заштита је проширена на рањенике поморских снага и бродоломнике. Али биће потребно још времена да би ови принципи постали универзално обавезни (1899-1907).
У годинама које су уследиле, постепено присуствујемо стварању националних друштава Црвеног крста, што је био један од циљева Динана. 17. јула 1866. генерал Дифур и савезни саветник Јакоб Дубс стварају швајцарски Црвени крст. У целом свету, почиње обука добровољаца за пружање прве помоћи болеснима и рањенима. Снадевају се магацини завојним материјалом, ћебадима и другим потрепштинама за помоћ; све је спремно за случај избијања сукоба. Црвени крст је врло брзо стављен на пробу приликом избијања француско-немачког рата 1870. године, који је однео много жртава. Али по први пут у историји, помоћници Црвеног крста су обучени да пруже рањеницима ефикасну помоћ на лицу места.
Ако је тачно да је Анри Динан написао књигу подстакнут страхотама једне битке и да је тај исти оружани сукоб довео до стварања хуманитарног покрета који је данас присутан у целом свету, такође је тачно да је хуманитарни дух који влада Црвеним крстом постојао од самог почетка, а везан за било коју ситуацију у којој је људском бићу потребна помоћ другог људског бића. Анри Динан је видео организацију Црвеног крста као друштво, које и у мирно време, треба да пружи помоћ болесницима, прву помоћ рањеницима и помоћ старијим особама, хендикепиранима или особама којима је то потребно, дакле када год за то постоји потреба-као приликом природних катастрофа или епидемија. Тако је већ крајем прошлог века било болничарки Црвеног крста, из служби организованих за помоћ или добровољаца, који су активно били укључени у пружању помоћи социјално угроженим лицима.
По завршетку Великог рата, европско становништво има само једну жељу: да више никад не буде рата. У тој нади се 1919. године национална друштва уједињују и стварају Федерацију националних друштава Црвеног крста. У Европи се током двадесетих и тридесетих година појављују тоталитарни режими: прво у Италији, затим у Немачкој, Шпанији… За Црвени крст, ово је један од најстрашнијих периода у његовој историји, јер осим што осећа долазак новог рата, већ је суочен са државама које игноришу хуманитарне принципе и служе се њима са најсмелијим цинизмом.
Дело Анри Динана узима маха и његово постојање се оправдава сваком годином. Али овај велики човек пада у заборав. После дугих година које је провео лутајући по Европи, оснивач Црвеног крста, ускоро шездесетогодишњак, стиже једно вече године 1887., уморан и скоро без новца у Хајден у Апенцелу. Године 1892. он налази мир и одмор у једној болници у округу Хајден, након живота испуњеног жртвовањима и разочарењима. Живи потпуно повучено на другом спрату болнице у Хајдену, уз негу главне болничарке, ђаконесе по имену Елиз Болигер. Новинар Георг Баумбергер, који је започео истараживања о његовом животу, најзад га проналази и подсећа јавно мнење на постојање овог старог и заборављеног човека. Тако подиже талас симпатија према Анри Динану и прва Нобелова награда за мир је додељена овом човјеку од 73 године, који већ дуго живи као самотњак. Али оснивач Црвеног крста се већ одавно повукао из света и одлучује да на располагање хуманитарних дела стави сав новац који му је том приликом додељен. Мало пре своје смрти, Анри Динан је предвидио рат који ће запалити и окрвавити скоро цео свет. Реченица коју тад изговара на свом немачком језику са примјесама француског, остаће запамћена: „Ес wирд коммен еине гроссе, гроссе Криег…“ -„Долази једанвелики, велики рат…“ Његово предсказање се обистинило и 1914. године. избија Први свјетски рат.
Анри Динан умире 30. октобра 1910. у 82-ој години живота. Сахрањен је у пуној дискрецији, према сопственој жељи, на гробљу Сихфелд у Цириху.
Од оснивања Црвеног крста 1863. године, 35 националних друштава Црвеног крста или Црвеног полумјесеца је створено у Европи у освит 20. века. Она су спремна да интервенишу приликом криза сваке врсте. Европа је почетком нашег века подељена. Човјечанство се налази пред друштвеним кризама и глађу. Суочена са разорним снагама, организација Црвеног крста је спремана да ангажује сва своја средства како би помогла и одбранила људска права. Коришћење авиона као средства за вођење борбе даје трећу димензију непријатељствима.Сходно томе, пољске болнице и шатори Црвеног крста морају бити препознатљиви са неба. Али авион није само кориштен за бацање бомби, био је и од драгоцене помоћи, наиме за брзи транспорт рањеника.
Велики број ратних заробљеника је био размењен посредством Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК) што је омогућило да се заробљеници врате у своју отаџбину. Вече уочи Божића 1917. године људи су могли присуствовати дирљивим сценамана на железничкој станици у Женеви-Корнавин; повратак ратних заробљеника, а женевски волонтери Црвеног крста украшавају пероне божићним јелкама и пружају окрепљење рањеницима.
Пре него што је завршен Први светски рат, МКЦК се суочио са потпуно новом и посебно осетљивом ситуацијом: руска револуција и заштита рањеника у случају грађанског рата. У оквиру овог сукоба, појавиће се, осим Друштва ЦК које је постојало у царско доба, друштво које су сновали револуционари. Али у складу са принципом, признаје се само једно национално друштво. Шта урадити ако се у једној замљи, 2 друштва позивају на женевске конвенције? Упркос овој несигурности, ЦК је био у могућности да пружи помоћ. Штавише, ЦК је извукао лекцију из овог искуства које ће постати правило касније прихваћено на конференцији у Стокхолму 1948. године; током сукоба ниједно ново друштво не може бити признато; па, ипак, де фацто се одржавају односи са сваким друштвом које се бави стварним активностима.
Последица рата и лоших услова, глад погађа више милиона лица између 1920. и 1923. године. Руски народ пролази кроз тешко искушење. Европска Национална друштва ЦК пружају помоћ уз подршку локалних руских друштава.
Хигијена је данас евидентна. Али то није био случај у тадашњем времену. Након Првог светског рата, друштва ЦК учествују у борби против латентних болести, организујући информативне кампање и образовање о здрављу. Превенција, хигијена и уравнотежена исхрана су три ослонца ове борбе која је започета против болести и епидемија.
Црвени крст је присутан на свим бојним пољима, на свим фронтовима у Европи. Пружа помоћ рањеницима, негује их и упућује у пољске болнице које се налазе у позадини фронта. Користе се сва расположива средства у борби против људске беде; у случају да се покваре кола, без оклевања се користе коњи, чак и пси. Током овог рата, зараћене државе су на својим територијама отвориле многобројне логоре за ратне заробљенике. Захваљујући постојећим конвенцијама, ЦК је могао да обави више 11.000 посета логорима, да уручи 24 милиона писама и да подели помоћ у вредности од 3,4 милијарде швајцарских франака. Једно од најтамнијих поглавља овог периода су без сумње нацистички концентрациони логори, у којима је више милиона особа, од којих већина Јевреја, било убијено. ЦК је хтео више да се ангажује у корист цивилног становништва, али је нажалост у томе био спречен. Мора се констатовати да је ово био један од највећих пораза које је човјечанство доживело, а самим тим и Црвени крст.
Од Првог светског рата, служба тражења Црвеног крста је била осавремењена. Током и након Другог светског рата служба тражења остварује немогуће. Стотине хиљада породица које је одвојио рат су уједињене, стотине хиљада војника који су били пријављени као нестали или су сматрани мртвима су на тај начин могли поново да сретни своје супруге и децу.
Анри Динан се није само борио против ратних последица, већ се борио и против самог рата. Он је једноставно хтео да спречи постојање оружаних сукоба, насиља. Његов је циљ био да окупи народе под знаком човечности и да створи услове за живот који би омогућили ширење истинског мира. ЦК својим хуманитарним ангажманом, који је заснован на солидарности међу свим људима, даје свој индиректан али неопходан допринос изградњи правног и трајног мира у свету. Идеал ЦК окупља све људе и народе на планети. У складу са својим хуманитарним радом, ЦК такође ради за мир.