Крв могу да дају све здраве особе мушког и женског пола старе од 18 до 65 година уколико задовољавају медицинске услове и критеријуме након лабораторијског и лекарског прегледа.

Свако ко се добро осећа и сматра да је здрав требало би и може да дође и понуди добровољно своју крв.

У з проверу здравља од стране лекара , у тренутку када одлучи да постане давалац крви , и ако испуњава све услове , то ће и постати свако ко пожели да добровољно подари своју крв.

Крв не могу да дају лица за које лекар утврди да болују од акутних и извесног броја хроничниг обољења, као и лица за чију крв лекар утврди да може да угрози здравље примаоца.

Давање крви је користан и хуман чин , јер давањем крви омогућавамо лечење оболелих и повређених, пошто је крв незаменљив лек. Поред тога даваоцу је омогућено да стекне увид у своје здравствено стање. Давањем крви убрзава се циркулација и делује стимулативно на цео организам, а даваоци крви се и субјективно осећају свежије и ведрије.

Може се дати до 450 мл крви или тринаести део од укупне количине крви, која се налази у организму.Просечна одрасла особа има 70 мл крви по килограму телесне тежине. Особа од 70 кг има око 5 до 5,5 литара крви. Количину крви коју дајемо организам не региструје као било какву промену, дешава се веома слично као и када дајемо узорак крви за лабораторијску анализу.

Време за које се надокнади дата крв у организму је за течни део крви тридесет минута , а ћелијски елементи се надокнађују у року од 30 до 60 дана. Крв се у организму ствара свакодневно. Уз уобичајену исхрану крв се надокнади за један до два дана. Дневно се створи 50 мл нове крви, а исто толико се и разгради. Размак између два давања крви је три до четири месеца , јер се за то време потпуно надокнаде и резерве гвожђа.

После давања крви сваки давалац треба да се понаша уобичајено, као и пре давања крви, Након давања крви треба попити довољно течности, исхрана и физичке активности требало би да буду уобичајене. После давања крви не би тебало у периоду од два сата пушити цигарете .

Давање крви није болно, јер се крв даје из вене у прегибу врата , где је убод игле најмање болан.

Навика због давања крви се не ствара.

Сигурност давалаца у служби за трансфузију крви је потпуна. Целокупан материјал за узимање крви је стерилан , апироген и користи се за једнократну употребу.

Вишеструко давање крви није опасно, не доводи до повећања или губљења телесне тежине , не повећава , нити смањује апетит и не смањује нити повећава радну способност.

Крв се чува у фрижидерима, и узима се у пластичне кесе . У кесама се налази одговарајућа количина ртаствора који при одређеној температури ( +4 C ) омогућава чување крви, у стању ваљаном за употребу, 21 до 42 дана. На тај начин је омогућено да КРВ ЧЕКА ПАЦИЈЕНТА, А НЕ ПАЦИЈЕНТ КРВ.

Делови ( компоненте ) крви се издвајају за лечење одређених болесника. Посебним поступцима може се сепарисати ( раздвојити ) крв на делове крви и применити оне компоненте крви које недостају болеснику. На тај начин се лечи ефикасније, јефтиније и са мање ризика, а непримењене компоненте крви могу се дати другим болесницима. У савременој тансфузиолошкој  пракси цела крв се мало користи, а скоро целокупна узета количина се дели на делове( компоненте ) што је најбоље и најсцелисходније. Иако крви нема довољно , применом делова крви за више пацијената превазилазимо тренутне недостатке за најхитније случајеве. Зато једним добровољним давањем спашавамо неколико болесних и повређених.

Свака узета јединица крви испитује се на крвно – групну припадност ( АБО и Рх ) , присуство непожељних антитела, узрочника болести које се могу пренети путем крви  као што су: жутица типа Б и Ц, сида , сифилис и др.

Давањем крви даваоци не могу добити СИДУ, а ни било коју другу болест. Сав прибор који се користи за прикупљање крви је стерилан и користи се само једанпут, а након употребе се уништава. Примаоци крви не треба да знају чију крв примају , али треба да буду сигурни да примају здраву и безбедну крв, која је пре примене лабораторијски испитана.

Будући даваоци крви пре давања крви су дужни да приликом прегледа , саопште лекару, уколико су боловали од неке инфективне болести. Пошто се неке болести могу пренети путем крви ( са даваоца ка примаоцу ), свака информација о инфективним и другим болестима је битна за лекара. Све особе које знају да имају позитиван налаз везан за неке вирусне или бактеријске болести ( хепатитис, сиду или сифилис ) не би требало да се пријављују за давање крви. Позитиван налаз вируса жутице у крви трајно искључује даваоца за давање крви. Особе које су имале хомосексуални контакт , хетеросексуалне контакте са више партнера у кратком временском периоду или су користили дрогу , такође не би требало да се пријављују за давање крви. Будући добровољни давалац крви би требао да потпуно искрено одговори лекару на сва постављена питања , да искрено и потпуно попуни упитник пре давања крви, сигуран да ће то остати у апсолутној дискрецији, јер је то у интересу његовог личног здравља, као и здравља примаоца.

Целокупна служба трансфузије крви обавезна је, по закону да тестира сваку јединицу крви.

Из свеже јединице крви могу се издвојити ( компоненте ) крви и применити у терапији. Као посебни продукти користе се: свежа плазма, замрзнута свежа плазма, деплазматисани ( концентровани ) еритроцити, концентровани тромбоцити, опрани еритроцити, плазма богата тромбоцитима, криопреципитат, и модификована крв( крв из које је издвојене само једна компонента ). Из плазме се посебним поступцима издвајају деривати плазме ( стабилни продукти крви ) који могу дуго да се чувају у одређеним условима: албумин, гамаглобулин за интрамускуларну и интравенску употребу, специфични гамаглобулини ( антитетанусни, антирабични, анти-Д, антихепатитис Б ), концентровани фактор VIII, концентровани фактор IX, концентрат антитромбина III, протеин Ц и др.

Вештачка крв не постоји. Крв је живо течно ткиво које се добија само од живог, здравог човека. У лабораторијским условима до данас , још нико није вештачки успео да произведе такво ткиво. Постоји замена за плазму и она се у одеђеним ситуацијама и условима користи, али је ограниченог дејства . Пошто крв има више функција , једина на којој се сада при истраживањима ради је преношењ кисеоника.

Крв вреди колико и живот који је том крвљу спашен. Крв, као и живот, нема цену коштања.

Крв се не може продати и купити. Препоруке Светске здравствене организације , Међународног Црвеног крста и постојећи закони и прописи у нашој земљи то не дозвољавају.

По законима и прописима наше земље , извоз крви и лекова који се праве из крви , није дозвољен, јер је прикупљање крви неопходно за редовну примену и лечење болесника као и за стварање законски обавезних резерви крви национални је интерес сваке државе.

Постоји велики број крвних група , пошто пре свега , постоји неколико стотина наследних особина-крвногрупних антигена, сврстаних у двадесетак крвно- групних система , као што су: АБО, Рх и други. Крвне групе АБО система откривене су 1900. године ( Landsajner). Прошли , двадесети век , је век трансфузијске медицине.

Крвне групе су биолошки наследна својства и налазе се на мембрани крвних и већине других ћелија у организму и у многим телесним течностима. За примену трансфузије крви , која представља пресађивање ( трансплантацију ) течног ткива , најважније су АБО и Рх крвне групе, због одређивања подударности крви примаоца крви са даваоцем крви, јер без података о њима не сме се употребити ниједна јединица крви.

Народи , који живе на различитим континентима , имају различит распоред и учесталост крвних група.

Најчешће крвне групе у нашој популацији су:

  • у АБО крвно – групном систему

 

А ( 40%),

О ( 39%),

Б ( 16%) и

АБ(5%).

 

  • у Рх систему

 

85% Рх Д + ( позитивни ) а

15% Рх Д – ( негативни ).

Медицински и трансфузиолошки посматрано , не постоји разлика у вредности појединих крвних група. За сваког болесника коме је крв потребна најбоља је крв само његове крвне групе, јер му само индентична ( иста ) крвна група може да спасе живот, а организам болесног је препознаје као своју.

Понекад, баш због различите учесталости појединих крвних група, постоји у пракси велики проблем у налажењу довољне количине крви за болеснике поготово крвних група које су заступљене у ниском степену фреквенције, или спадају у ретке крвне групе.

Данас, у нашој земљи , иако се свакодневно прикупља крв и производе компоненте крви и деривати, дневне потребе су још увек велике , те нема довољно крвних компоненти и других лекова који се добијају из људске крви , и зато су стално потребни нови људи, даваоци крви, и неопходно је задржати постојеће даваоце крви. У том настојању , морамо бити поштени и даваоце крви обавестити о свим ризицима и користима давања крви. Само тако можемо очекивати њихову пуну сарадњу и разумевање.